17/09/2026
Владан Десница, српски писац, рођен је 17. септембра 1905. године у Задру. Његов дјед Владимир Десница био је велепосједник, тридесетих година 20. стољећа предсједник опћине у Обровцу, врло познати далматински политичар и посланик Царевинског вијећа у Бечу. Његова бака Олга Јанковић потјецала је из породице Стојана Јанковића, у народу опјеваног сердара. Она је била кћи грофа Илије Јанковића, посљедњег потомка ове славне лозе. Браком Олге и Владимира, дворац Јанковића у Исламу Грчком прешао је у власништво породице Десница. Син Владимира Деснице и Владанов отац, Урош Десница, рођен 1874. године, био је доктор права и такођер врло угледни политичар, односно борац против аустрофилске политике у Далмацији. Године 1905. Урош и Владимир Десница потписују знамениту Задарску резолуцију, која је прокрчила пут за стварање хрватско-српске коалиције.
Владан Десница је у Задру похађао основну школу, а гимназију је, од када је Задар припојен Италији, наставио похађати у Сплиту и Шибенику, гдје је матурирао у класичном одјељењу. Након што је 1930. дипломирао право у Загребу, радио је неколико година у Сплиту у Државном правобранилаштву, гдје је остао до почетка Другог свјетског рата. Године 1941. талијанске окупацијске снаге одвеле су га у Задар за преводитеља. Из Задра се склонио у Ислам Грчки 1943. године, а одатле је прешао на ослобођени териториј 1944. и са ЗАВНОХ-ом дошао у Загреб 1945. године.
Библиографски подаци показују да је Десничнин стваралачки интерес био уистину широк. Писао је пјесме, хумореске, козерије, новеле, романе, једну драму, један сценариј и један оперетни либрето, затим приказе, есеје, полемике, казалишне, књижевне, филмске, музичке и ликовне критике, језичне расправе, а и преводио је са три свјетска језика. У повијести књижевности Десница ће ипак остати забиљежен као аутор литерарних дјела у ужем смислу.
Најзначајнија Десничина дјела су Зимско љетовање, Олупине на сунцу, Концерт, Прољеће у Бадровцу, Слијепац на жалу, Ту, одмах поред нас, Прољећа Ивана Галеба, Фратар са зеленом брадом, Љестве Јаковљеве и О појмовима типичнога и њиховој несходности на подручју естетике. Умро је у Загребу 4. ожујка 1967. године и сахрањен је у обитељској гробници у Исламу Грчком крај Куле Стојана Јанковића, симбола културног развитка равнокотарског краја. Након што је у посљедњем рату спаљена и готово уништена до темеља, Кула сада проживљава неке нове почетке. Једна од наново покренутих манифестација су Отворени дани Куле Јанковић, која се одржава с циљем промоције културне баштине сјеверне Далмације.
(извор: Српско народно вијеће)
